Свјетски дан позоришта, 27. март 2014.

 

 

 

„Гдје  год  постоји  људско  друштво, ту  је  и  неукротиви  Дух  представе."

Брет Бејли

 

 

Међународни  дан  позоришта  27. март, Народно  позориште  Републике Српске обиљежава ове године извођењем представе „Народни  посланик"  (редитељ  Никола  Пејаковић). Поруку која  традиционално прати овај  догађај, а чији  је  аутор ове године Брет Бејли (јужноафрички драмски писац, дизајнер, редитељ), прочитаће Љиљана Чекић, глумица Народног позоришта Републике Српске.

 

Истог  дана  Народно  позориште Републике  Српске  приказаће  у  Бијељини, на  фестивалу  „Дани комедије", представу  „Жиранти"  аутора  Марија Ћулума  (коредитељи:  Жељко  Стјепановић  и Александар  Пејаковић).

 

На  иницијативу  Међународног позоришног институтa (ITI), од  1961. године,  широм  свијета 27. марта обиљежава  се  Свјетски  дан  позоришта. Први  пут  у  Хелсинкију, а  затим  у  Бечу  на деветом  ITI  конгресу, јуна  1961. године, тадашњи  предсједник  Арви Кивима  из Финске, предложио  је  да  се  прославља  Свјетски дан позоришта. На  тај  дан,  позоришта  у  свијету, национални  центри  Међународног  позоришног  института и читава међународна  позоришна  заједница,  организују  разне  позоришне манифестације, од  којих је најважнија традиционална  међународна  порука  коју,  на  позив  ITI-ja,  увјек  пише  позоришна  личност свјетског  угледа.

 

Порука  се  преводи  на  више  од  20  језика, чита  пред  десетинама  хиљада  гледалаца  у позориштима, штампа и  емитује  у  стотинама  новина, часописа,  радио  и  тв  станица  на  свим  континентима. 

 

Прву  поруку  за  Свјетски  дан  позоришта  написао  је  Жан Кокто 1962. године.

 

„Под  крошњама  у  засеоцима, на  модерно  опремљеним  сценама  свјетских  метропола;  у  школским дворанама, на  пољима,  у  храмовима; у  страћарама,  на  трговима,  у  друштвеним  центрима  и  градским  подземљима, сједињавамо  се  путем  пролазних  позоришних  свјетова  које  стварамо  да  бисмо  изразили  сву  нашу  сложеност, разноликост, рањивост, како  у  живом  тијелу  тако  и  у  даху, у  гласу. 

 

Окупљамо  се  да  плачемо  и  да  се сјећамо;  да  се  смијемо  и  проматрамо;  да  учимо, афирмишемо, замишљамо. Да  се  дивимо  достигнућима  технологије и оваплоћујемо  богове.  Да  нас  оставе  без  даха  наше могућности  поимања љепоте, саосјећања и монструозности. Да  осјетимо енергију и моћ. Да славимо богатство наших  културних  разлика  и  премостимо  границе  које  нас  раздвајају.  

 

Гдје  год  постоји  људско друштво, ту  је  и  неукротиви  Дух  представе. Поникао из заједнице, он носи маске и костиме  наших  различитих традиција. Упреже  наше  језике, ритмове и покрете  и  отвара  нови  простор  међу нама. А  ми, умјетници  који радимо  са  овим  древним  духом, ми осјећамо изазов  да  га  урежемо у наша срца, идеје, наша  тијела  како  бисмо открили стварност у свој њеној свјетовности и блиставој  мистерији.

 

Да  ли  ми, умјетници  из  арена  и  са  сцена,  треба  да  се  прилагођавамо пречишћеним  захтје-вима  тржишта, или  пак  треба  да  искористимо моћ коју имамо; да  утремо пут у  срцима и  памћењу  друштва, да  окупљамо људе око себе, инспиришемо, опчињавамо и информишемо, и да стварамо један свијет наде  и сарадње отвореног срца?"