Свјетски дан позоришта, 27. март 2016.

 

 

На иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 50 година, од 1961. године, широм свијета обиљежава се 27. март као Свјетски дан позоришта.



Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ИТИ конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивима из Финске, предложио је да се прославља Свјетски дан позоришта.



На тај дан позоришта у свијету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница, организују разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ИТИ-ја, увијек пише позоришна личност свјетског угледа.



Народно позориште Републике Српске ће поводом овог значајног празника у суботу 26. Марта, са почетком у 20.00 часова, извести своју представу "ЛУТКИНА КУЋА (НОРА)", аутора Хенрика Ибзена у режији Небојше Брадића, а том приликом ће глумац Народног позоришта Републике Српске, господин Горан Јокић, прочитати овогодишњу поруку за Свјетски дан позоришта.



Овогодишњу поруку за Свjетски дан позоришта написао је свјетски признати позоришни редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских умјетности, Анатолиј Васиљев из Русије:



Порука господина Анатолија Васиљева:

"Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Позлаћени балкони, баршунасте фотеље, гримизне кулисе, узвишени гласови или напротив - црне кутије, испрскане блатом и крвљу, гомиле бесних, нагих тела. Шта позориште може да каже? Све! Позориште може да каже све. И како богови на небу живе, и како затвореници чаме у тамници, и како страст подиже, и како љубав нестаје, и како нам добри људи не требају, и како влада обмана, и како људи живе у становима, а дјеца - у избјегличким камповима, и како се враћају у пустињу, и како се растају са најближима, позориште може да говори о свему томе. Позориште је постојало и заувјек ће остати. И сада, у ових педесет или седамдесет посљедњих година, нарочито је потребно. Због тога што од свих других умјетности само позориште иде из уста у уста, од ока до ока, из руку у руке и од тијела ка тијелу. Њему не треба посредник између човјека и човјека свјетла страна свијета није југ, ни сјевер, није исток, ни запад - позориште је свјетло само по себи, свјетли на све четири стране, одмах препознатљиво сваком непријатељском или пријатељском човјеку. Потребно нам је разноврсно позориште. Архаичне форме театра биће нам потребне пре свих других. Али ритуалне театралне форме не би требало да буду у супротности са позориштем цивилизованих народа. Секуларна култура је искључива, „културна информација" замјењује једноставне суштине и сусрет са њима. Позориште је отворено. Улаз је слободан. Дођавола са геџетима и компјутерима - идите у позориште, заузимајте редове у партеру и на балконима, слушајте ријечи и гледајте у живе слике - позориште је пред вама, немојте га занемарити и не пропуштајте га у својим ужурбаним животима. Позориште је потребно свима. Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног терора - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група".


Поруку је на српски језик превео Зоран Ђерић